Priče sa Tajlanda

TAJLAND

Priče iz središta zemlje

Na Tajland nas je odvela moć zajedničke želje, inače bi nas put možda odveo sasvim negde drugo. Zemlja osmeha, slobode, ljubaznosti, slonova, predivnih prašuma i peščanih plaža u isto vreme; Zemlja kontradiktornosti i spoja nespojivog. Budističkih velelepnih hramova i različitosti  mnogih vrsta. Pristali smo da nas iznenadi.

Ova kraljevina u kojoj duboko poštuju svog kralja udaljena je dodatnih 5-6 sati u odnosu na Srbiju i Balkan. Tajland nema letnje računanje vremena. Postoje tri godišnja doba od kojih je najpovoljniji i najlepši za posetu – od novembra do marta, nakon  čega nastupaju kiše. Poimanje Tajlanda usko je povezano sa pojmom lepote življenja... Nešto poput rimskog ”la dolce vita” ili francuskog “belles lettres”, ali oslikano bojama tajlandske zastave i osmeha po kojima se prepoznaju.

Put kroz središte Tajlanda – kamioni i džungla

Putujemo prostranstvima Tajlanda. Jutro je. Sasvim pristojan autobus prilično je komforan, gotovo nesrazmernan veličini sitnih Tajlanđana, a sasvim odgovorajući našoj grupi balkanskih predstavnika. Slike prostranih polja nižu se jedna za drugom dok putujemo od Bangkoka ka severu. Zelenilo provejava po sunčanom danu, nižu se slike polja sa rastinjem palme ili nečeg sličnog njoj. Napolju je oko 30 stepeni iako se sve vreme hladimo pod klimom. Tajlanđani je neverovatno vole i puštaju je u svakom zatvorenom prostoru. Prašuma “Rottary in Thailand” obećava živopisniji deo. Za rast ovog bilja potrebno je dosta vlage koje ovde ima u izobilju. Figure slonova su svuda. Temperatura se snižava kako se penjemo ka severu. Noću je naročito hladno. Približava se grad Chiang Mai. Stajemo uz put, negde u “nedođiji”. Simpatični šareni autobusi i kamioni podsećaju na putujuću postavku nekog cirkusa, a u stvari su kreativno oslikana radna mesta vozača. 

Pešačenje kroz tajlandsku šumu

Jedan dan u plemenu

Pleme, džungla, mesto pod zvezdama

Stižemo u selo. Žena sa mesinganim prstenovima oko vrata, dostojanstveno sedi pored skromne tezge. Tradicionalno ih i dalje nose, dok su muškarci “slobodni” ali vredni radnici u ovom tajlandskom naselju. Na tezgi je naslagan pravljeni nakit i nekoliko marama, torbi, suvenira. Moraju od nečeg da žive.

Mesto gde ćemo spavati moglo bi se nazvati adaptiranim bungalovom od trske sa skromnim dušecima prostrtim svuda po podu. Nakon ostavljanja rančeva u bungalovu i biranja nekog od dušeka na podu, oduševljeno krećemo ka slonovima.

Tako zvane "žene žirafe" iz plemena Kareni (nose mesingane prstenove)
Foto: Nemanja Radovanović

Slon je kod Tajlanđana simbol sreće i blagostanja. Vole da kažu kako oblik njihove zemlje podseća u stvari na glavu slona. Posmatraju ih kao prijatelje, a ne kao ljubimce ili pretnju. Taj podatak me je opustio i prilagodio takvom mišljenju. Sa razlogom, jer ove ogromne ali miroljubive životinje su sa trekerima kao sa starim znancima.

Foto: Nemanja Radovanović

Trekeri spremno čekaju. Biraju za nas nekoliko, reklo bi se, mlađih i vitalnijih slonova. Podelili smo se po dvoje.  I on se ne plaši, navikao je valjda. Nismo mu teški, kako kaže njegov čuvar. Suviše smo mali za njegova pleća. Dodaje nam podužu lisku bambusa. Podiže surlu i počinje hranjenje. 

Foto: Nemanja Radovanović

Nakon zalaska sunca i kupanja slonova u obližnjoj reci, pristupamo skromnoj trpezi. Na sred sela, postavljeni su kazani i ogromne šerpe sa gozbom. Čorbica od raznog povrća, kuvani kupus i papaja, neka vrsta patližana sa pilećim mesom i pirinač. Male metalne posude ispunjene hranom bile su dovoljne da osetimo radost deteta kada ga nahranite nakon igranja u pesku. Hrana je veoma ukusna. Jednostavna i začinjena tek toliko da dobije na autentičnosti. Ženice su se potrudile, a naši domaćini su se izgleda raspitali podrobnije o gurmanskim navikama balkanskog naroda. Nakon večere spremili su nam roštilj.

Vatra i gitara

Neko je zapalio vatru. Pravu planinarsku, na sred peskovitog tla u selu. Postavljene su klupe. I dalje  noseći sa sobom male metalne tanjire skupili smo se oko vatre. Temperatura je pala na 8 stepeni. Nije malo, s obzirom na današnjih sunčanih 28. Vedro je nebo nad tajlandskom prašumom, a zvezde sijaju dajući jasnu svetlost. Neki od iskusnijih momaka založio je vatru da bi bila još jača. Druga tri momka uzeli su akustične gitare, počevši sa kratkom pripremom i vežbom. Sve je spremno za nezaboravnu noć pod zvezdama. Krenuli su tonovi poznate muzike. Čuje se stari rok, domaći i strani. Jedan mladi tenor zablistao je u noći dok su ga drugi ispratili. Tri gitare smenjivale su svoje note. Pevali smo svi zajedno, ekipa sa ex jugoslovenskog područja. Zajedno, u slozi , srećni što smo ovde i sada.

Druženje pored vatre

Foto: Mirza Huseinbašić

Deca iz plemena

Dečica iz plemena počela su da se motaju stidljivo oko nas. Uzimamo ih u naručje. Lepo im je, neće da idu. Čak nas podstiču da ih uzmemo na krilo. Mirna su i nekao skrušena. Devojčica i dečak se tiskaju oko nas. On ima 12 a ona 7 godina. Već ima nekoliko prstenova na vratu. Saznajemo da su već obećani jedno drugom. Smeju se sa nama dok jedan od momaka zbija šale. Devojka znalački peče krompire, nabadajući jedan po jedan i dodavajući svakome po komad. Seoski psi su se skupili negde između vatre i naših nogu, poput starih znalaca, slušajući priče. U potpunoj simbiozi sa čovekom, kao da učestvuju u ovoj predivnoj slici, jedne divne vedre noći, na severu države Tajland, u selu gde i dalje živi pleme.

Ujutro, uz nemio zvuk petla i komešanje veselih pasa, budimo se odmorni ili ne, kako ko. Dočekuju nas topla kafa i čaj sa doručkom, očigledno prilagođen zapadnjacima. Beli tost, džem od nekog crvenog voća i vrsta slatkog margarina, tobože punog vitamina. Pozdravili smo se sa našim domaćinima... Potom krenusmo dalje.

Foto: Nemanja Radovanović

Nastavljamo kroz džunglu. Naš kombi, postao je prevozno sredstvo putujućeg kreativnog i vrlo raspevanog benda. Pre nego što ćemo krenuti na rafting rekom u središtu džungle, skupljamo se uz prigodne drvene stolove pored puta na kratku usputnu klopu. Autentični Pad thai, zavijen u zelenu ljusku bambusa, služen sa štapićima. Preukusno jelo o kojem ćemo kasnije pričati još dugo. 

Foto: Mirza Huseinbašić

Vodopadi u srcu džungle

Upuštam se u razgovor sa jednom mladom Kineskinjom. Kaže, došla je na odmor sa drugaricama. Trekeri, doneli su pivo i osveženje. Uz Chang (tajlandsko pivo) kreće priča. Počinjemo razgovor o cigarama koje se prodaju na severu a napravljene su od ljuski banana. Ukusne su, kako kaže. Nudi me da probam. Ljubazno odbijam. Chang mi je ipak draži. Kaže da slatkiši nisu nekog ukusa na Tajlandu ali je voće koje se prodaje u kesicama pored puta - neprikosnoveno. Slažem se u potpunosti, iako imam primedbu na veličinu banana u odnosu na one naše. Suviše su, kažem, male, a još im skineš peteljku sa vrha pa ostane sasvim mali deo za jelo. Smeje se i pita odakle sam.

- Srbija -, kažem. Nije me razumela.

- Mala zemlja na Balkanu, bivša Jugoslavija, jugoistočna Evropa -... I dalje ništa!

- Valter - !?

Počinje smeh i oduševljenje. Zna. Kaže, njen deda i otac obožavaju Valtera. Usput primećuje da oni drugačije oslovljavaju našu zemlju. Čujem i zaboravljam momentalno. Zaključuje da su naši ljudi mnogo lepi. Zahvaljujem se, uz širok osmeh. Poželim joj lep provod i vreme na Tajlandu. Dodaje da obratim pažnju na vodopade. Vrlo su živopisni ovde. Slažem se, podižući pogled ka jednom ispred nas. Ogroman je, a kristalna voda sliva se u slapovima. Bacam pogled na stene. Moj brat, popeo se na vrh jedne od njih. Ništa čudno!... Pokazujem joj stenu i brata. Zaključuje:

- Vi sa Balkana ste mnogo čudni ljudi. Lepi i vrlo neustrašivi -.

Ovo me je istinski ganulo. Ponosna sam. Pozdravljam je i odlazim ka ekipi ovih “neustrašivih” stanovnika sveta.

 

Istraživanje terena...

Mart, 2016.